ZAŠTO NAM U TRENUTKU VELIKE TUGE ZASTANE KNEDLA U GRLU

Gubitak drage osobe, tužna priča koju čitamo, sećanje na neke trenutke mogu da izazovu osećaj kao da se u grlu nalazi knedla.
Profesor Ad Vingerhots, klinički psiholog sa univerziteta Tilburg, kaže za IFLScience da kada postanemo teskobni ili smo uplašeni, ulazimo u proces ’borbe ili bega’.
- To znači da se naše telo priprema za akciju povećavanjem aktivnosti simpatičkog nervnog sistema. Ovo je deo autonomnog nervnog sistema koji kontroliše većinu naših telesnih funkcija.
Tokom ovih stresnih situacija povećava se broj otkucaja srca, raste krvni pritisak i krv se preraspodeljuje iz creva u mišiće. Uz to se povećava i brzina disanja.
Ubrzano disanje utiče na mišić koji kontroliše otvaranje grla nazvan glotis (sredina grkljana). Glotis se širi kako bi propustio više vazduha tokom pripreme za borbu ili beg.
Postoje dva objašnjenja za ono što se dalje događa. Prema prvom, širenje glotisa je ono što stvara poznati osećaj knedle. Tačnije, gutanje uključuje zatvaranje glotisa i kada pokušavamo da progutamo radimo protiv mišića koji glotis otvaraju kao odgovor na stres. Upravo ta napetost mišića mogla bi nam stvoriti osećaj knedle u grlu.
- Drugo objašnjenje stavlja veći naglasak na pokušaje izbegavanja plakanja koje prati zaustavljanje disanja i time stezanje mišića u grlu. To takođe rezultira bitkom između ovih suprotstavljenih sila za istovremeno širenje i stezanje glotisa, što izaziva "stezanje" koje osećamo u grlu - kaže Vingerhots.
Istraživanje zašto plačemo ima dugu i složenu istoriju. Čarls Darvin opisao je plakanje kao ’usputni rezultat, besmislen poput izlučivanja suza od udarca izvan oka’, ali o evolucijskoj ulozi plača još se uvek raspravlja.
Mnogi istraživači tvrde da je Darvin pogrešio i sugerišu da je sposobnost stvaranja suza ranim hominidima dala adaptivnu prednost, jer bi plakanje moglo biti ’socijalni signal’ koji je evoluirao iz poziva upomoć.