LIČNA PRIČA: DVA PUTA SAM POBEDILA RAK. MNOGO JE TEŽE KAD DUŠA OBOLI

Ona je jedna od onih žena koje uvek primetite. Njena kosa kao zaštitini znak, osmeh i stav nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Ovo poslednje bilo je ključno da Dušica Kosačević dva puta pobedi rak.
Osim što je žena neverovatne energije, lekari su potvrdili i da je "jedna od onih" izuzetnih pacijentkinja kod kojih vera pomaže u ozdravljenju.
- Moja borba sa rakom dojke traje više od trideset godina. Uz majku Milenu i sestru Snežanu prošla sam najstrašnije trenutke. Prvo se razbolela mama. Njoj su odstranjene prvo jedna, a zatim i druga dojka. Smanjila se preko noći. Sećam se kako je izgledala te 1987. posle prve operacije. Ali, bila je borac do kraja. Nismo sestra i ja od naše mame Milenice nasledile samo rak, već i neviđen optimizam. Kasnije se razbolela sestra, a onda i ja. Na bolest sam oduvek gledala samo kao na neprijatnost koja će da prođe. Naša mama Milenica u tome je bila odličan primer. Često je umela da kaže da je kriva što smo sestra i ja bolesne, ali ja sam joj više zahvalna na lekcijama kojima nas je naučila. To nam je pomoglo u svim neprilikama. Da nije bilo njenog iskustva, sestra i ja se možda nikada ne bismo redovno kontrolisale i pratile svoje zdravstveno stanje - priča Dušica.

Slučajno napipala kvržicu

Zahvaljujući redovnim kontrolama, već u dvadeset četvrtoj godini Dušici su dijagnostikovane mnoge benigne promene: ciste, displazije i fibroadenomi. Te promene pratila je redovno i 2008. morala je da operiše dobroćudne fibroadenome. Ipak, posle tri godine, Dušica je slučajno na dojci napipala izraslinu veličine koštice kajsije. Ispostavilo se da je reč o malignom oboljenju, koje je, zahvaljujući ranom otkrivanju i brzoj reakciji, uspela da izleči.
- U novembru 2011. godine, tri meseca posle redovne kontrole, sasvim slučajno sam napipala izraslinu veličine koštice kajsije. Sledila sam se od straha. Otišla sam na pregled i po drugi put mi je dijagnostikovan tumor dojke. Operisali su me 9. januara 2012. godine, a operacija je bila tek početak. Čekale su me četiri ture hemoterapije, trideset zračenja, gomila lekova, gubitak kose… U svemu tome nisam ni suzu pustila - priseća se Dušica, koja kao onkološki pacijent kaže da nikada nije imala probleme tokom oporavka. Sve vreme je radila, držala časove matematike i šetala svoje mezimce Arju i Astru koji su joj mnogo pomogli u procesu lečenja.
- Verovala sam da će mi hemoterapija doneti spas i tako sam je i prihvatila. Nedelju dana posle svake terapije osećala sam mučninu. Poštovala sam savete lekara ali sam osluškivala i svoj organizam. On mi je sam govorio šta mu prija. Mnogo mi je, recimo, prijalo kiselo mleko, a sedam dana od terapije, jela sam mnogo rendane cvekle sa limunovim sokom. Kosa je počela da opada posle tri nedelje. Pre toga sam se ošišala na kratko. Većini žena je to veliki problem, to je očigledan znak da ste bolesni od teške bolesti. Ja taj problem nisam imala. Nekako sam prihvatila da je i to jedna faza na putu izlečenja. Menjala sam perike, marame, ešarpe i, čim je malo kose izraslo, ponosno sam šetala kratku frizuru. Od tada do danas već dva puta sam puštala dugu kosu i dva puta se šišala i donirala kosu za pravljenje perika deci i ženama koje sada prolaze kroz bolest - priča ova plemenita žena.

Nisam ona osoba od pre

Nakon hemoterapije, Dušica je imala trideset i pet zračenja. Imala je, kaže, sreće da joj je koža dobro reagovala, tako da je prošla bez velikih oštećenja.
- Ipak, osećala sam veliki umor. Danas, devet godina nakon svega, mogu reći da nisam ona osoba od pre. Shvatila sam koliko je zdravlje važno i koliko zaboravljamo da treba da ga čuvamo - kaže naša sagovornica.
Dušica je prestala da jede grickalice, slatkiše, prerađevine. Čita deklaracije i uglavnom kupuje zdrave namirnice bez aditiva.
- Počela sam da jedem mnogo više povrća. Salata, rukola, sremuš, vlašac, ovih dana redovno kupujem na pijaci. Rendana sveža cvekla sa narom, golicom, kimom i limunovim sokom omiljena mi je salata. Meso uglavnom jedem kuvano, nekad pečeno. Urme, sirov badem i lešnik, golica, suncokret i blanširan kikiriki moje su grickalice. Vitamin C je obavezan, naročito danas u doba virusa. Pijem i vitamin D, magnezijum i suplemente koji se preporučuju ženama u mojim godinama - naglašava gospođa Kosačević.
Ipak, svi životni izazovi ostavili su traga.
- U jednom trenutku više nisam mogla da budem jaka, kao da sam se umorila. Budući da je to osećanje potrajalo i bilo vrlo teško, potražila sam pomoć psihijatra. Već četvrtu godinu se lečim od depresije. Rekla bih da mi je ta bolest mnogo teža nego rak. Mnogo je teže kad duša oboli - konstatuje Dušica i dodaje: - Napredujem. Sve se bolje osećam. Mada mi ova situacija sa koronom baš ne ide na ruku. Ipak, idem dalje, nema predaje. Trudim se da u svakom danu pronađem bar zrnce radosti.

Dušici je mnogo značilo i što je ušla u udruženje "Budimo zajedno".
- Naučila sam da ne mogu uvek biti jaka i to više ne smatram svojom slabošću. U redu je da budem uplašena, tužna, dozvolila sam sebi da se plašim. Sve sam to naučila uz pomoć svojih drugarica iz Udruženja na psihoterapijskim grupama koje je vodila Sandra Janković Bjelac, psihoonkolog. Svima sam beskrajno zahvalna jer su me pripremile i osnažile da krenem u nov život. Naučila sam da živim sama sa svoja dva psa, uživam u sreći sina Nemanje koji je u Americi, radujem se svakoj kontroli kad doktor kaže: ,Sve je u redu, i ne propuštam priliku da svoje pozitivno iskustvo podelim sa ženama koje trenutno prolaze kroz bolest - kaže u dahu ova hrabra žena.